На основу међународног искуства, постоје три нивоа опција за опрему за сакупљање прашине. Први приоритет је превенција прашине-слично као и код болести, превенција је исплативија-од лечења. На пример, постављање отвора за време утовара/истовара материјала или на местима преноса на транспортеру може значајно смањити стварање и потребну запремину обраде прашине и дима. Приликом руковања расутим материјалима као што је челична шљака, локализовано кућиште омогућава генерисаној прашини и димовима да циркулишу и расипају своју кинетичку енергију изнутра, узрокујући да се већина прашине природно таложи. На међународном нивоу, овај тип механичке контроле прашине познат је као „пасивно“ (или без-напајање) сакупљање прашине; погодан је за већину прашине у већини сценарија и требало би, у најмању руку, да служи као корак пре -третмана.
Друга опција укључује додатну употребу водене магле или пене за сузбијање прашине. Директно прскање има две сврхе: прво, влажи честице прашине, узрокујући да се приањају, агломерирају и расту у величини, што их чини лакшим за одвајање од ваздуха. Друго, за високо{2}}димне гасове, директно прскање олакшава хлађење испаравањем; ово омогућава да се гас охлади и смањи у запремини користећи минималну количину воде, док резултирајуће смањење брзине гаса додатно помаже у уклањању прашине. Старији уџбеници и приручници за дизајн често су тврдили да је сузбијање прашине на бази спреја{4}}прикладно само за честице веће од 50 μм, са ефикасношћу од само 40–70%. Међутим, практично искуство је показало да напредак у технологији распршивања омогућава системима за распршивање да уклоне скоро 100% честица прашине већих од 10 μм и 90–95% оних већих од 1 μм. На пример, системи засновани на спреју{15}}који се користе током одлагања у лонац и обраде челичне шљаке постигли су стварну ефикасност уклањања прашине од 90–95%.
Стога, из перспективе смањења емисија, уштеде енергије и економичности, треба дати приоритет пасивној контроли прашине и директном сузбијању прскања. Трећу опцију -вентилације{2}}засновано на прикупљању прашине- треба сматрати само као крајње решење. Системи за вентилацију захтевају-интензивне вентилаторе и сакупљаче прашине, што отежава уштеду енергије или смањење трошкова. Када су системи за вентилацију потребни, прво треба размотрити нискоенергетске електростатичке филтере, а колекторе са платненим филтерима (багхоусе) сматрати само као коначну опцију. Размишљање о стварном процесу одабира опреме за уклањање прашине из ове перспективе открива области за побољшање. На пример, у апликацијама као што су секундарно уклањање прашине за претвараче, ливење у високим пећима-уклањање кућне прашине и контрола прашине при утовару/истовару, преко 80%-или чак 90%-честица прашине премашује величину од 10 μм; ипак, велика већина инсталација у мојој земљи ослања се на системе засноване на вентилацији{16}}који користе врећасте филтере, који, иако су ефикасни у смањењу емисије, подразумевају високе оперативне трошкове. Слично, са процесом уклањања прашине конвертором ЛТ (несагорени гас), прашина се углавном састоји од грубих честица, али се електростатички преципитатори (ЕСП) често дизајнирају на основу улазних концентрација од 70–100 г/Нм³, што резултира превеликим бројем електричних поља и гломазном опремом. Наравно, питање недоследне ефикасности код неких електростатичких филтера је још један практични проблем који се мора решити.
